Vagon Sreće

Evo me na peronu, sedim u vagonu sreće, sve je poznato osim trenutka kada kreće. Ostati ili otići pitanje što mi kroz misli odavno teče. Tražim u pogledu tvom reči: „Ostani samnom bar do jutra?” Znao bih onda, krenuo bih sutra.

Medjutim, u pogledu ti čitam namenila si drugom svoja jutra. Ostaju mi noći, vagon sreće što se bez voznog reda kroz život kreće. Nekad, negde ući će u moj vagon sreće neka što pogledom jednim poželeće da s njom jednim ostanem do jutra i da zajedno dočekamo neka nova jutra.